Tuata De Danan (Tuatha Dé Danann) - „ljudi boginje Danu", mitsko pleme koje je naseljavalo Irsku pre dolaska Kelta. Mada su bili smrtni, imali su ogromne moći i stari Kelti su ih tretirali kao bogove. Boginja Danu je majka ostrvskog panteona u Irskoj. Njen suprug je bog Bile, a čitavo njihovo potomstvo se naziva Tuata De Danan. Oni su stigli u zemlju Erin (Irsku) sa ’’zapadnih ostrva’’ gde su proučavali magiju. Sa sobom su doneli svoje talismane: Nuadin mač, Lugovo koplje, Dagdeov kotlić i Falov kamen sudbine – koji viče kada na njega sedne zakoniti kralj Irske. Oni su morali da se bore protiv strašnih Fomora (vidi Fomori), čudovišnih prvih stanovnika Irske. Nakon mnogo godina i teških bitaka Tuata De Danani su porazili Fomore i potisnuli ih sve do mora. Međutim, njihova vlast nad Erinom je kratko trajala. Među pobednicima nastaje raskol koji izazivaju dva božanstva iz carstva mrtvih Bile i It. Njima se pridružuje Mile, Bileov sin i započinje novi rat. Milesijanci pobeđuju i De Danani im prepuštaju Erin i odlaze u Tir na n’Og (vidi Tir na n’Og), zemlju večite mladosti, gde vekovi traju koliko minuti, polja prekriva večito sveže cveće a medovina teče koritima reka. Kao obeštećenje, pre no što su napustili Irsku, zatražili su da se uspostavi njihov kult i da se prinose žrtve u znak sećanja na njih. Drugi naziv za njih je Sidi. Tuata De Danani se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Il principe degli Elfi – Princ Elfova (Specijal 11; VČSP 4; LUSP 19) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine pod nazivom Princ vilenjaka (VČSP). Tuata De Danani se pojavljuju u brojevima: 433, 434, 435; Specijal 11.

Ostrvo mrtvih: Priča o trinaestom stanaru jedne veštice

U početku je bila samo praznina i Ostrvo. Ostrvo je lebdelo u praznini. A onda je nastao svemir i popunio prazninu. Ostrvo je lebdelo u centru svemira. Onda je svemir nestao. Pa je nastao drugi. I on je nestao. Samo je Ostrvo ostalo. Hiljade i hiljade svemira je nastajalo i nestajalo. Svaki je Ostrvu dao deo sebe.
(Ostrvo mrtvih)

Pisati o stvaralaštvu Aleksandra Đukanovića paušalno, govoreći samo o jednom, konkretnom romanu je nezahvalno. Ne zbog toga što je roman "Ostrvo mrtvih" loše napisan, naprotiv, već zbog toga što je Đukanović multidisciplinarni autor.

Njegova primarna delatnost (istoričar, nastavnik i autor udžbenika za osnovnu školu i dela iz popularne istorije) Đukanovićevom pisanju daje realnost, pristupačnost i jednostavnost.

Njegova povezanost sa stripovima (Đukanović je autor jedine enciklopedije posvećene italijanskom legendarnom hit izdanju Zagor Teneju) daje njegovim dijalozima filmsku (ili ako hoćete - stripovsku) uverljivost i svedenost. Istovremeno, likovi njegovog romana "Ostrvo mrtvih" su, i pored određenog odsustva deskripcije, veoma precizno "iscrtani" i mogu se videti jasno, bez magle ili teških senki pred očima.

Multidisciplinarnost Aleksandra Đukanovića kao autora ogleda se i u samoj konstrukciji romana "Ostrvo mrtvih", koji nije precizno žanrovski definisan, već flertuje sa nekoliko pravaca, uvek zadržavajući u sebi notu modernog, beletristički svedenog stila.

Ima tu svega: i ljubavnog romana, i kriminalističkog trilera, i naučno-fantastičnog zapleta, i horora, i epske fantastike i elemenata etno-nasleđa pojedinih delova Srbije i istorijskog romana, od čega autor, pre svega zbog svog profesionalnog habitusa, ne može da pobegne.

Kako bilo, roman "Ostrvo mrtvih" lako je mogao da se nazove i "Priča o trinaestom stanaru".

Majstorski ispričan život Gordana Poljakovića, prevodioca s nemačkog i njegove stanodavke Jovanke Milosavljević, veštice, uvlači vas u potpuno nepoznati, a opet, tako dobro poznati prostor u kom su pomešani delovi Beograda sa nekim paralelnim svetovima, i ne da vam da izađete iz njega dok ne pročitate i poslednju stranicu, dok ne zatvorite knjigu.

Lakoća s kojom se krećete kroz stranice ovog ostvarenja posledica je upravo preovlađujuće dijaloške forme u okviru romana, kao i odlične i povremeno neočekivane lakoće promene žanra kroz koji se kreće čitalac.

Roman "Ostrvo mrtvih" ubedljiv je i jednostavan roman koji se čita u jednom danu, u jednom dahu. Roman koji se prema vama ponaša kao prema starom, dobrom prijatelju, kom odmah širom otvara vrata svog sveta, nudi ga "kafom i konjakom" i opija ga na krajnje veštičiji način.

Uživajte u "Ostrvu mrtvih". Siguran sam da ćete s nestrpljenjem iščekivati i sledeći roman Aleksandra Đukanovića.

Aleksandar Bećić
novinar i publicista
urednik portala kolumnista.com

Aleksandar Đukanović „Ostrvo mrtvih“

Novi roman Aleksandra Đukanovića „Ostrvo mrtvih“ prirodan je nastavak razvijanja jedne autentične poetike čiji su se obrisi mogli prepoznati u prethodnom romanu ovog autora „Mamonov ključ“. Tematski razuđen, stilski razbarušen sa mnoštvom digresija na našu neveselu društvenu stvarnost koja je transponovana na jednu pomalo košmarnu sliku sveta, Aleksandar Đukanović nam priča priču koja nas do trenutka kada sklopimo korice ove knjige drži u stanju „čitalačke pripravnosti“.

Glavni junak ovog romana, intelektualac na pragu onoga što bismo, sluzeći se oveštalim jezikom, mogli da nazovemo sredovečno doba, biva akter i žrtva niza fantazmogoričnih događaja, grubo iščašenih u odnosu na njegovu beogradsku svakidašnjicu. Junaci ove knjige izrastaju iz onoga što govore i ovaj nas pisac, koji je majstor dijaloga, sigurnom rukom izvodi na čistinu, pošto prođemo kroz svojevrsnu arkadiju simbola i svega onoga saobraznog jednom postmodernističkom rukopisu.

Vešto nas prevodeći iz realnog u fantastično, Đukanović svojim romanom uvek ostavlja otvorena mnoga vrata, iza kojih se, bez izuzetka, nanovo iznenadimo prostorima u kojima smo se obreli što ovu knjigu čini svezom i prijemčivom za mnogobrojna tumacenja, rečju univerzalnom. Naslov, koji upućuje na sliku Arnolda Beklina „Ostrvo mrtvih“, jedan je od mnogih simbolističkih momenata u ovoj prozi, te smo tako, čitajući ovu knjigu, upućeni i na intimnu lektiru ovog autora, koju odreda čine pisci zaumnog, s onu stranu realnog. Ovaj pisac lako stvara sinkretističke slike koje zrače likovnošću, a da su pri tome lišene svake banalnosti. Njegova asocijativna mreža je bogata i ono što još jednom valja istaći, kao osnovnu vrlinu ovoga romana, iznenađuje neočekivanim obrtima u pripovedačkom postupku, obrtima usled kojh se čitalac ne može „opustiti“ do samog kraja knjige. Plastičnost u opisima, prirodnost u dijalogu, sigurnost u pripovedanju, a sve to na fonu erudicije i mašte autora, čine da se zajedno sa junakom ove priče koji se kreće između mnogobrojnih beogradskih toponima (inače, ovaj pisac je pravci znalac beogradske istorije, one koja nije ušla u udžbenike i koja je po pravilu zanimljivija) i jednog pandemonijuma u koji smo i sami uvučeni, doživljavamo jedno nesvakidašnje iskustvo retko u našoj savremenoj književnosti. Ostrvo Aleksandra Đukanovića naseljeno je mistikom, a talasi koji ga zapljuskuju intonirani su krikom i takvo je da se radujemo kada uspemo da se sa njega „evakuišemo“, ali u isto vreme, kako se dotaknemo kontinenta, želimo opet da mu se vratimo. S toga, na kraju, možemo reći da Aleksandar Đukanović, svakako, predstavlja posebno ostrvo u prozi našega vremena, ostrvo koje svaki analitičniji čitalac i tumač književnosti sa zadovoljstvom može da prouči.                                                                                                      

  

     Velimir Knežević           književnik iz Beograda

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA: OSTRVO MRTVIHRoman ''Ostrvomrtvih'' je fantazmago...

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA: OSTRVO MRTVIH
Roman ''Ostrvomrtvih'' je fantazmago...: OSTRVO MRTVIH Roman ''Ostrvo mrtvih'' je fantazmagorična priča o čoveku koji pokušava da promeni sopstvenu prošlost....

OSTRVO MRTVIH

Roman ''Ostrvo mrtvih'' je fantazmagorična priča o čoveku koji pokušava da promeni sopstvenu prošlost. Četrdesetogodišnji Gordan Poljaković, nakon razvoda, iznajmljuje sobu u potkrovlju kuće u Profesorskoj koloniji. Njegova stanodavka je osamdesetogodišnja udovica Jovanka Milosavljević. Starica pokušava da pomogne svom podstanaru da prevaziđe krizu u kojoj se našao. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Kuća u Profesorskoj koloniji krije mračnu tajnu, koja seže do dvadesetih godina prošlog veka. U tu tajnu su upućeni Jovanka, njen pokojni muž Sima, arhitekta i prvi vlasnik kuće Zaharije Konstantinović i švajcarski simbolista iz XIX veka, Arnold Beklin, autor slike ''Ostrvo mrtvih.''

Gordan polako razotkriva tajnu i uz pomoć dvojice prijatelja pokušava da dođe do predmeta koji bi mu omogućio da izbriše sopstvenu prošlost.

Roman autora Zagorijane NOVO! "MAMONOV KLJUČ", Aleksandar Đukanović, ČEKIĆ, 2014. Početkom VII veka, na izvoru Visle živelo je slovensko pleme na čijem je čelu bio Mamon, čovek izuzetnih osobina, koji je imao tri sina. Nakon dvadesetogodišnjeg lutanja vratio se kući i doneo tajanstveni predmet koji omogućava vladavinu svetom. Predmet je sklonio u kovčeg sa tri ključaonice, a svakom sinu dao po ključ i poslao ih na jug… Kakva se tajna krije iza nasilnih smrti njegovih potomaka, gotovo četrnaest vekova kasnije? Da li će potraga za kovčegom razrešiti misteriju? Ono što pokreće događaje su dve tesno povezane ljubavne priče… Likovna oprema: Nela Tatalović (167 strana, broširano, 500 din.)