Google+ Followers

уторак, 13. септембар 2016.

Navijači Objavio/la:Aleksandar Đukanović uFront Page Slide Show, IZBOR UREDNIKA, O svemu uz kafu септембар 12, 2016 0 PIŠE: Aleksandar Đukanović Sport sam definitivno prestao da pratim pre nekoliko godina. Ne vidim više nikakav smisao u profesionalnom sportu, koji je izgubio sve ono što bi trebalo da bude. Pretvorio se u najopskurniju estradu od koje se razlikuje samo po milijardama dolara i evra koji su u njega upumpani. I sasvim mi je jasno kako je i zašto do toga došlo: Ljudi koji su pre pola veka posećivali utakmice bili su ljubitelji sporta. A onda su se pojavili navijači. Navijači se od ljubitelja sporta razlikuju po tome što bez zadrške podržavaju tim za koji navijaju. Nije im bitan sportski duh, fair-play, lepota poteza… Jedino što im je važno je pobeda. Sve u svemu, u pitanju je beslovesna masa koja isključivo zahteva pobedu i u stanju je da ne vidi sudijske greške koje su u korist njenog tima, dok odluke protiv svog tima doživljava isključivo kao zaveru. I ti, takvi navijači su prevladali. Ja zapravo uopšte i ne želim da pišem o sportu. Želim da pišem o životu u kojem vladaju navijači. U Srbiji, navijači vladaju politikom I nije Srbija jedina, ali ja u njoj živim, pa me politički navijači u Maroku ili Turskoj ne tangiraju. A za nastanak navijača je neophodan vođa i dobar marketing. Vođa je je bilo od nastanka sveta, ali je marketing skorijeg datuma. Masmediji danas omogućavaju da se vođin glas čuje daleko i da za nekoliko minuta obiđe zemaljsku kuglu. A mediji su se menjali i razvijali tokom poslednjih nekoliko vekova. Prvo su to bili štampani mediji. Njihov uticaj je bio mali jer su se obraćali malobrojnim pismenim ljudima. Seoski dobošari su mnogo bolje odrađivali taj posao. A onda se pojavio radio. Moć radija je bila neuporedivo veća nego novina i dobošara zajedno. Ako mi ne verujete, pogledajte malo slučaj Gebelsa ili Dučea. Propagandni pristup osmišljen tridesetih godina prošlog veka, omogućio je da za samo nekoliko godina svet bude postavljan naglavačke i da to niko i ne primeti. Nemačka je sa radošću prihvatila novog vođu, nove državne simbole i jedan duboko nehuman sistem kao da je u pitanju štangla čokolade. Potom je na red došla televizija. U Srbiji, ona je još uvek kraljica propagande i najuticajniji medij koji navijačima služi kao hram. Uticaj televizije je neuporedivo veći nego radija, jer slika vredi više nego hiljadu reči. Kod nas, ona se pojavila krajem pedesetih godina, ali je njen uticaj bio mali sve do kraja osamdesetih, kada se pojavio novi vođa. Dotadašnji vlastodršci su se i dalje držali štampe i radija, kao glavnih sredstava propagande, dok je televizija služila za zabavu. Ko na RTS2 danas gleda emisiju “Trezor“, lako može da se uveri u istinotost ove tvrdnje. Kulturni i obrazovni program beogradske televizije je dostigao veoma visok nivo, jer ona nije korišćena kao sredstvo propagande. A onda je to postala. I nisu Jugoslavija i Srbija bile izuzetak u Evropi. Propagandnu snagu televizije, prvi su uočili Amerikanci. Evropa je kaskala za SAD. A navijači su više voleli zabavu od propagande, dok god im je ona bila servirana na staromodan način, pomalo dosadan i neatraktivan. I onda, krajem osamdesetih, propaganda se uselila na televiziju. Štampani mediji su joj pružili logističku podršku, u čemu su posebno prednjačile tabloidne “Večernje novosti“, sa svojim ilustrovanim dodacima. Gađenje koje sam devedesetih godina prošlog veka osećao prema televiziji, prirodno me je poguralo prema novom mediju, koji se tada tek pojavio – internetu. A onda je došao 5. oktobar 2000. godine Televizija je izgubila svoju propagandnu oštricu. Na nesreću (mislim na RTS), nije uspela da povrati onaj kulturni i obrazovni nivo. Druge televizije, nastale u poslednjoj deceniji prošlog veka, propagandom su se bavile iz potaje, fokusirajući se na opskurnu zabavu za navijače. Takvo stanje potrajalo je osam godina. Vlade koje su tada upravljale Srbijom nisu želele da javni servis koriste kao što je to činio Milošević. Ili ih je bilo sramota ili su bili preveliki elitisti. Zbog toga su navijači zaobilazili RTS u širokom luku i okrenuli se omiljenoj im televiziji, koja je polako uvodila infomativni program, strpljivo iščekujući svoj trenutak. Propaganda se stidljivo vratila na RTS sa Borisom Tadićem. Zajedno u paketu, tu je bio i manjinski partner u vladi, ona stranka koja se i proslavila u siledžijskom transformisanju javnog servisa u svoju udarnu pesnicu. TV Pink tada počinje da intenzivira svoj informativni program, nastavljajući da u emisijama opskurne zabave još više forsira politički obrazac, neprimetno i podmuklo. Ono što je mlitavi Tadić radio u rukavicama, pravi vođa navijača je od dolaska na vlast, pre četiri godine nastavio bez rukavica, hvalisajući se krvavim rukama i tetovažama. Kad god ga vidim na televiziji, pošto isključim ton, uveren sam da peva neku od navijačkih pesama, diriguje svojim fanovima i čekam da iz sakoa izvadi nekakvu dimnu bombu ili sličan pirotehnički rekvizit. Ono u šta se pretvorila TV Studio B, od kada ju je vođa preuzeo, teško je pojmiti. Smrad staničnog klozeta štipa za oči toliko, da i ruke počinju da mi se tresu i onemogućavaju da pritisnem dugme za menjanje kanala. O TV Pink ne vredi trošiti reči, ali sama činjenica da je to oduvek bila navijačka televizija, čini da mi se ruke ipak manje tresu. Navijači u politici su isti kao i u sportu. Bezpogovorno slušaju velikog vođu i ne preispituju ništa što je rekao ili uradio (doduše, nisam primetio da je ovaj išta uradio osim što kao i njegov prethodnik iz devedesetih, fanatično dela na uništenju srednje klase i pretvaranju Srbije u zemlju navijača). Nisam slep, da ne vidim da navijača ima i među onima koji su protiv aktuelnog vođe. I Boris Tadić i Čeda Jovanović imaju svoje male čete navijača. A ima ih i Šutanovac, koji će po svemu sudeći, na nesreću DS i Srbije, uskoro postati novi predsednik do pre četiri godine vladajuće stranke. A šta je sa internetom? Propaganda je odavno ušla i tu, ali je vođi navijača dobro poznato da devet desetina njegovih fanova nema kompjuter. Pojava botova (koji su svi redom studirali prava kao i njihov gazda) jasno govori da se strpljivo spremaju da se situacija promeni. Svi oni koji ne žele da žive na tribinama stadiona napustili su ili žele da napuste ovu nesrećnu zemlju. I tako ćemo postati zemlja sa jednim klubom, jednim vođom i jednim mozgom. A onda ćemo se čuditi kako nam se dogodilo da postanemo protektorat.