Google+ Followers

уторак, 15. децембар 2015.

Aleksandar Đukanović „Ostrvo mrtvih“
Novi roman Aleksandra Đukanovića „Ostrvo mrtvih“ prirodan je nastavak razvijanja jedne autentične poetike čiji su se obrisi mogli prepoznati u prethodnom romanu ovog autora „Mamonov ključ“. Tematski razuđen, stilski razbarušen sa mnoštvom digresija na našu neveselu društvenu stvarnost koja je transponovana na jednu pomalo košmarnu sliku sveta, Aleksandar Đukanović nam priča priču koja nas do trenutka kada sklopimo korice ove knjige drži u stanju „čitalačke pripravnosti“.
Glavni junak ovog romana, intelektualac na pragu onoga što bismo, sluzeći se oveštalim jezikom, mogli da nazovemo sredovečno doba, biva akter i žrtva niza fantazmogoričnih događaja, grubo iščašenih u odnosu na njegovu beogradsku svakidašnjicu. Junaci ove knjige izrastaju iz onoga što govore i ovaj nas pisac, koji je majstor dijaloga, sigurnom rukom izvodi na čistinu, pošto prođemo kroz svojevrsnu arkadiju simbola i svega onoga saobraznog jednom postmodernističkom rukopisu.
Vešto nas prevodeći iz realnog u fantastično, Đukanović svojim romanom uvek ostavlja otvorena mnoga vrata, iza kojih se, bez izuzetka, nanovo iznenadimo prostorima u kojima smo se obreli što ovu knjigu čini svezom i prijemčivom za mnogobrojna tumacenja, rečju univerzalnom. Naslov, koji upućuje na sliku Arnolda Beklina „Ostrvo mrtvih“, jedan je od mnogih simbolističkih momenata u ovoj prozi, te smo tako, čitajući ovu knjigu, upućeni i na intimnu lektiru ovog autora, koju odreda čine pisci zaumnog, s onu stranu realnog. Ovaj pisac lako stvara sinkretističke slike koje zrače likovnošću, a da su pri tome lišene svake banalnosti. Njegova asocijativna mreža je bogata i ono što još jednom valja istaći, kao osnovnu vrlinu ovoga romana, iznenađuje neočekivanim obrtima u pripovedačkom postupku, obrtima usled kojh se čitalac ne može „opustiti“ do samog kraja knjige. Plastičnost u opisima, prirodnost u dijalogu, sigurnost u pripovedanju, a sve to na fonu erudicije i mašte autora, čine da se zajedno sa junakom ove priče koji se kreće između mnogobrojnih beogradskih toponima (inače, ovaj pisac je pravci znalac beogradske istorije, one koja nije ušla u udžbenike i koja je po pravilu zanimljivija) i jednog pandemonijuma u koji smo i sami uvučeni, doživljavamo jedno nesvakidašnje iskustvo retko u našoj savremenoj književnosti. Ostrvo Aleksandra Đukanovića naseljeno je mistikom, a talasi koji ga zapljuskuju intonirani su krikom i takvo je da se radujemo kada uspemo da se sa njega „evakuišemo“, ali u isto vreme, kako se dotaknemo kontinenta, želimo opet da mu se vratimo. S toga, na kraju, možemo reći da Aleksandar Đukanović, svakako, predstavlja posebno ostrvo u prozi našega vremena, ostrvo koje svaki analitičniji čitalac i tumač književnosti sa zadovoljstvom može da prouči.                                                                                                      
  

     Velimir Knežević           književnik iz Beograda

Нема коментара:

Постави коментар