Google+ Followers

четвртак, 15. децембар 2016.

DEHUMANIZACIJA

PIŠE: Aleksandar Đukanović Vest o smrti Dragutina Todorčevića, beskućnika kojeg je spalio dvanaestogodišnjak u Novom Sadu, nije me iznenadila. Dočekao sam je i otpratio, doduše sa mnogo više pažnje, kao vest o recimo otvaranju Novosadskog sajma. Pa zašto me to nije iznenadilo? Slušam i čitam o tome kako ubica neće biti krivično gonjen i zgražanje nad tom činjenicom koje je zauzelo više mesta nego konkretne informacije o samom događaju i o nepostojanju zakonskih konsekvenci. Nije potrebno biti preterano inteligentan i zaključiti kako je zakon glup. Međutim, zakon je bio glup i u trenutku kada je donošen, ali se tada niko nad njim nije zgražavao. U komentarima po društvenim mrežama spominje se i to da je u Britaniji zakon promenjen, posle monstruoznog ubistva četvorogodišnjaka koje je izvršila grupa devetogodišnjaka početkom devedesetih godina prošlog veka. I tamo je prethodni zakon bio glup i nije ga trebalo donositi. Prilikom donešenja zakona o odsustvu odgovornosti dece pošlo se od premise da su deca po prirodi dobra. Ako to malo podignemo na viši nivo dolazimo do zaključka da su zakonodavci mislili da su ljudi po prirodi dobri. A da li su? Moj kum je pre petnaestak godina rekao da je komunizam propao jer se pošlo od pretpostavke da su ljudi dobri. Slažem sa njim. Ljudi nisu dobri. Ljudi su sebični, lažljivi, prevrtljivi i lako mogu da se pretvore u monstrume. Isto važi i za decu. Ko nije čitao Goldingovog “Gospodara muva“, može da pogleda i filmove. Snimljena su dva. Jedan 1963. godine u režiji Pitera Bruka, a drugi 1990. u režiji Harija Huka. Poučna je i “Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa, ekranizovana 1971. godine, u režiji Stenlija Kjubrika. Baš u “Paklenoj pomorandži“ nalazi se scena brutalnog ubistva beskućnika od strane maloletne bande. Ljudi su samo inteligentne životinje željne moći. Ono što vekovima bezuspešno pokušava da tu želju liši brutalnosti je civilizacija. Humanizam se kao ideja javio davno, a definitivno je uobličan u vreme renesanse. Eto, rekli bi naivni, od tada je sve u redu. Čovek više nije čoveku vuk. Nažalost, netačno. Volja za moć, što bi rekao Niče, od tada je samo maskirana u ono što danas nazivamo “banalnost zla“. Kako dobri i pristojni ljudi postaju monstrumi i ubice? Odgovor je jednostavan. Suptilnom i upornom propagandom dolazi se do dehumanizacije nepoželjnih. Ksenofobija, eugenika, getoizacija, segregacija, diskriminacija, svođenje ljudi na nivo parazita i životinja koje kod većine izazivaju gađenje (pacovi, insekti i zmije) dovodi do pokretanja mehanizma koji od “pristojnih ljudi“ čini monstrume i još im pride olakšava savest čineći da se tako ne osećaju. U svojim glavama oni su i dalje fini ljudi. Lako je zgaziti bubu. Malo teže je ubiti ribu. Ali ubiti psa ili mačku za većinu ljudi je u najmanju ruku neprijatno. Zašto? Jer nas mačke i psi više podsećaju na nas same. Jednostavno, sisari su. Otud tolika halabuka na lovce koji su očigledno lišeni empatije koju većina ljudi oseća. Ubiti čoveka je najteže. Pruska vojska je devedesetih godina osamnaestog veka izvršila prvo istraživanje o uspešnosti pogodaka strelaca na poligonu i u vatrenom okršaju. Ispostavilo se da pruski strelci imaju preko 95% uspešnosti kada gađaju u metu, dok je rezultat bio potpuno obrnut kada su pucali na Francuze. Petnaestak godina kasnije, nakon upornog nazivanja Francuza žapcima ili žabarima, rezultat se popravio. Ista stvar se desila sa druge strane nakon upornog nazivanja Nemaca bubašvabama. Da rezimiram. Dečak koji je spalio Dragana Todorčevića je najverovatnije iz kuće pokupio da klošar nije čovek, kao što to nisu ni Romi, Albanci, Hrvati ili Muslimani. Istu stvar verovatno sluša dečak u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu ili u Albaniji za Srbe. S obzirom na to da je sveden na nivo životinje koja izaziva gađenje, nije ga teško ni ubiti. Potpuna dehumanizacija društva mora se ogledati na deci. Ne poznajemo solidarnost, ljudskost, empatiju i vrlinu. Svet postoji samo zbog nas, a oni koji nam se nađu na putu neka se sklone ili će biti pregaženi. Zbog toga je zakon glup i nikada ga nije trebalo donositi.

уторак, 13. септембар 2016.

Navijači Objavio/la:Aleksandar Đukanović uFront Page Slide Show, IZBOR UREDNIKA, O svemu uz kafu септембар 12, 2016 0 PIŠE: Aleksandar Đukanović Sport sam definitivno prestao da pratim pre nekoliko godina. Ne vidim više nikakav smisao u profesionalnom sportu, koji je izgubio sve ono što bi trebalo da bude. Pretvorio se u najopskurniju estradu od koje se razlikuje samo po milijardama dolara i evra koji su u njega upumpani. I sasvim mi je jasno kako je i zašto do toga došlo: Ljudi koji su pre pola veka posećivali utakmice bili su ljubitelji sporta. A onda su se pojavili navijači. Navijači se od ljubitelja sporta razlikuju po tome što bez zadrške podržavaju tim za koji navijaju. Nije im bitan sportski duh, fair-play, lepota poteza… Jedino što im je važno je pobeda. Sve u svemu, u pitanju je beslovesna masa koja isključivo zahteva pobedu i u stanju je da ne vidi sudijske greške koje su u korist njenog tima, dok odluke protiv svog tima doživljava isključivo kao zaveru. I ti, takvi navijači su prevladali. Ja zapravo uopšte i ne želim da pišem o sportu. Želim da pišem o životu u kojem vladaju navijači. U Srbiji, navijači vladaju politikom I nije Srbija jedina, ali ja u njoj živim, pa me politički navijači u Maroku ili Turskoj ne tangiraju. A za nastanak navijača je neophodan vođa i dobar marketing. Vođa je je bilo od nastanka sveta, ali je marketing skorijeg datuma. Masmediji danas omogućavaju da se vođin glas čuje daleko i da za nekoliko minuta obiđe zemaljsku kuglu. A mediji su se menjali i razvijali tokom poslednjih nekoliko vekova. Prvo su to bili štampani mediji. Njihov uticaj je bio mali jer su se obraćali malobrojnim pismenim ljudima. Seoski dobošari su mnogo bolje odrađivali taj posao. A onda se pojavio radio. Moć radija je bila neuporedivo veća nego novina i dobošara zajedno. Ako mi ne verujete, pogledajte malo slučaj Gebelsa ili Dučea. Propagandni pristup osmišljen tridesetih godina prošlog veka, omogućio je da za samo nekoliko godina svet bude postavljan naglavačke i da to niko i ne primeti. Nemačka je sa radošću prihvatila novog vođu, nove državne simbole i jedan duboko nehuman sistem kao da je u pitanju štangla čokolade. Potom je na red došla televizija. U Srbiji, ona je još uvek kraljica propagande i najuticajniji medij koji navijačima služi kao hram. Uticaj televizije je neuporedivo veći nego radija, jer slika vredi više nego hiljadu reči. Kod nas, ona se pojavila krajem pedesetih godina, ali je njen uticaj bio mali sve do kraja osamdesetih, kada se pojavio novi vođa. Dotadašnji vlastodršci su se i dalje držali štampe i radija, kao glavnih sredstava propagande, dok je televizija služila za zabavu. Ko na RTS2 danas gleda emisiju “Trezor“, lako može da se uveri u istinotost ove tvrdnje. Kulturni i obrazovni program beogradske televizije je dostigao veoma visok nivo, jer ona nije korišćena kao sredstvo propagande. A onda je to postala. I nisu Jugoslavija i Srbija bile izuzetak u Evropi. Propagandnu snagu televizije, prvi su uočili Amerikanci. Evropa je kaskala za SAD. A navijači su više voleli zabavu od propagande, dok god im je ona bila servirana na staromodan način, pomalo dosadan i neatraktivan. I onda, krajem osamdesetih, propaganda se uselila na televiziju. Štampani mediji su joj pružili logističku podršku, u čemu su posebno prednjačile tabloidne “Večernje novosti“, sa svojim ilustrovanim dodacima. Gađenje koje sam devedesetih godina prošlog veka osećao prema televiziji, prirodno me je poguralo prema novom mediju, koji se tada tek pojavio – internetu. A onda je došao 5. oktobar 2000. godine Televizija je izgubila svoju propagandnu oštricu. Na nesreću (mislim na RTS), nije uspela da povrati onaj kulturni i obrazovni nivo. Druge televizije, nastale u poslednjoj deceniji prošlog veka, propagandom su se bavile iz potaje, fokusirajući se na opskurnu zabavu za navijače. Takvo stanje potrajalo je osam godina. Vlade koje su tada upravljale Srbijom nisu želele da javni servis koriste kao što je to činio Milošević. Ili ih je bilo sramota ili su bili preveliki elitisti. Zbog toga su navijači zaobilazili RTS u širokom luku i okrenuli se omiljenoj im televiziji, koja je polako uvodila infomativni program, strpljivo iščekujući svoj trenutak. Propaganda se stidljivo vratila na RTS sa Borisom Tadićem. Zajedno u paketu, tu je bio i manjinski partner u vladi, ona stranka koja se i proslavila u siledžijskom transformisanju javnog servisa u svoju udarnu pesnicu. TV Pink tada počinje da intenzivira svoj informativni program, nastavljajući da u emisijama opskurne zabave još više forsira politički obrazac, neprimetno i podmuklo. Ono što je mlitavi Tadić radio u rukavicama, pravi vođa navijača je od dolaska na vlast, pre četiri godine nastavio bez rukavica, hvalisajući se krvavim rukama i tetovažama. Kad god ga vidim na televiziji, pošto isključim ton, uveren sam da peva neku od navijačkih pesama, diriguje svojim fanovima i čekam da iz sakoa izvadi nekakvu dimnu bombu ili sličan pirotehnički rekvizit. Ono u šta se pretvorila TV Studio B, od kada ju je vođa preuzeo, teško je pojmiti. Smrad staničnog klozeta štipa za oči toliko, da i ruke počinju da mi se tresu i onemogućavaju da pritisnem dugme za menjanje kanala. O TV Pink ne vredi trošiti reči, ali sama činjenica da je to oduvek bila navijačka televizija, čini da mi se ruke ipak manje tresu. Navijači u politici su isti kao i u sportu. Bezpogovorno slušaju velikog vođu i ne preispituju ništa što je rekao ili uradio (doduše, nisam primetio da je ovaj išta uradio osim što kao i njegov prethodnik iz devedesetih, fanatično dela na uništenju srednje klase i pretvaranju Srbije u zemlju navijača). Nisam slep, da ne vidim da navijača ima i među onima koji su protiv aktuelnog vođe. I Boris Tadić i Čeda Jovanović imaju svoje male čete navijača. A ima ih i Šutanovac, koji će po svemu sudeći, na nesreću DS i Srbije, uskoro postati novi predsednik do pre četiri godine vladajuće stranke. A šta je sa internetom? Propaganda je odavno ušla i tu, ali je vođi navijača dobro poznato da devet desetina njegovih fanova nema kompjuter. Pojava botova (koji su svi redom studirali prava kao i njihov gazda) jasno govori da se strpljivo spremaju da se situacija promeni. Svi oni koji ne žele da žive na tribinama stadiona napustili su ili žele da napuste ovu nesrećnu zemlju. I tako ćemo postati zemlja sa jednim klubom, jednim vođom i jednim mozgom. A onda ćemo se čuditi kako nam se dogodilo da postanemo protektorat.

недеља, 10. јануар 2016.

Tuata De Danan (Tuatha Dé Danann) - ljudi boginje Danu", mitsko pleme koje je naseljavalo Irsku pre dolaska Kelta. Mada su bili smrtni, imali su ogromne moći i stari Kelti su ih tretirali kao bogove. Boginja Danu je majka ostrvskog panteona u Irskoj. Njen suprug je bog Bile, a čitavo njihovo potomstvo se naziva Tuata De Danan. Oni su stigli u zemlju Erin (Irsku) sa ’’zapadnih ostrva’’ gde su proučavali magiju. Sa sobom su doneli svoje talismane: Nuadin mač, Lugovo koplje, Dagdeov kotlić i Falov kamen sudbine – koji viče kada na njega sedne zakoniti kralj Irske. Oni su morali da se bore protiv strašnih Fomora (vidi Fomori), čudovišnih prvih stanovnika Irske. Nakon mnogo godina i teških bitaka Tuata De Danani su porazili Fomore i potisnuli ih sve do mora. Međutim, njihova vlast nad Erinom je kratko trajala. Među pobednicima nastaje raskol koji izazivaju dva božanstva iz carstva mrtvih Bile i It. Njima se pridružuje Mile, Bileov sin i započinje novi rat. Milesijanci pobeđuju i De Danani im prepuštaju Erin i odlaze u Tir na n’Og (vidi Tir na n’Og), zemlju večite mladosti, gde vekovi traju koliko minuti, polja prekriva večito sveže cveće a medovina teče koritima reka. Kao obeštećenje, pre no što su napustili Irsku, zatražili su da se uspostavi njihov kult i da se prinose žrtve u znak sećanja na njih. Drugi naziv za njih je Sidi. Tuata De Danani se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Il principe degli Elfi – Princ Elfova (Specijal 11; VČSP 4; LUSP 19) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine pod nazivom Princ vilenjaka (VČSP). Tuata De Danani se pojavljuju u brojevima: 433, 434, 435; Specijal 11.



четвртак, 07. јануар 2016.

Ostrvo mrtvih: Priča o trinaestom stanaru jedne veštice

U početku je bila samo praznina i Ostrvo. Ostrvo je lebdelo u praznini. A onda je nastao svemir i popunio prazninu. Ostrvo je lebdelo u centru svemira. Onda je svemir nestao. Pa je nastao drugi. I on je nestao. Samo je Ostrvo ostalo. Hiljade i hiljade svemira je nastajalo i nestajalo. Svaki je Ostrvu dao deo sebe.
(Ostrvo mrtvih)

Pisati o stvaralaštvu Aleksandra Đukanovića paušalno, govoreći samo o jednom, konkretnom romanu je nezahvalno. Ne zbog toga što je roman "Ostrvo mrtvih" loše napisan, naprotiv, već zbog toga što je Đukanović multidisciplinarni autor.
Njegova primarna delatnost (istoričar, nastavnik i autor udžbenika za osnovnu školu i dela iz popularne istorije) Đukanovićevom pisanju daje realnost, pristupačnost i jednostavnost.
Njegova povezanost sa stripovima (Đukanović je autor jedine enciklopedije posvećene italijanskom legendarnom hit izdanju Zagor Teneju) daje njegovim dijalozima filmsku (ili ako hoćete - stripovsku) uverljivost i svedenost. Istovremeno, likovi njegovog romana "Ostrvo mrtvih" su, i pored određenog odsustva deskripcije, veoma precizno "iscrtani" i mogu se videti jasno, bez magle ili teških senki pred očima.
Multidisciplinarnost Aleksandra Đukanovića kao autora ogleda se i u samoj konstrukciji romana "Ostrvo mrtvih", koji nije precizno žanrovski definisan, već flertuje sa nekoliko pravaca, uvek zadržavajući u sebi notu modernog, beletristički svedenog stila.
Ima tu svega: i ljubavnog romana, i kriminalističkog trilera, i naučno-fantastičnog zapleta, i horora, i epske fantastike i elemenata etno-nasleđa pojedinih delova Srbije i istorijskog romana, od čega autor, pre svega zbog svog profesionalnog habitusa, ne može da pobegne.
Kako bilo, roman "Ostrvo mrtvih" lako je mogao da se nazove i "Priča o trinaestom stanaru".
Majstorski ispričan život Gordana Poljakovića, prevodioca s nemačkog i njegove stanodavke Jovanke Milosavljević, veštice, uvlači vas u potpuno nepoznati, a opet, tako dobro poznati prostor u kom su pomešani delovi Beograda sa nekim paralelnim svetovima, i ne da vam da izađete iz njega dok ne pročitate i poslednju stranicu, dok ne zatvorite knjigu.
Lakoća s kojom se krećete kroz stranice ovog ostvarenja posledica je upravo preovlađujuće dijaloške forme u okviru romana, kao i odlične i povremeno neočekivane lakoće promene žanra kroz koji se kreće čitalac.
Roman "Ostrvo mrtvih" ubedljiv je i jednostavan roman koji se čita u jednom danu, u jednom dahu. Roman koji se prema vama ponaša kao prema starom, dobrom prijatelju, kom odmah širom otvara vrata svog sveta, nudi ga "kafom i konjakom" i opija ga na krajnje veštičiji način.
Uživajte u "Ostrvu mrtvih". Siguran sam da ćete s nestrpljenjem iščekivati i sledeći roman Aleksandra Đukanovića.


Aleksandar Bećić
novinar i publicista
urednik portala kolumnista.com