DEHUMANIZACIJA

PIŠE: Aleksandar Đukanović Vest o smrti Dragutina Todorčevića, beskućnika kojeg je spalio dvanaestogodišnjak u Novom Sadu, nije me iznenadila. Dočekao sam je i otpratio, doduše sa mnogo više pažnje, kao vest o recimo otvaranju Novosadskog sajma. Pa zašto me to nije iznenadilo? Slušam i čitam o tome kako ubica neće biti krivično gonjen i zgražanje nad tom činjenicom koje je zauzelo više mesta nego konkretne informacije o samom događaju i o nepostojanju zakonskih konsekvenci. Nije potrebno biti preterano inteligentan i zaključiti kako je zakon glup. Međutim, zakon je bio glup i u trenutku kada je donošen, ali se tada niko nad njim nije zgražavao. U komentarima po društvenim mrežama spominje se i to da je u Britaniji zakon promenjen, posle monstruoznog ubistva četvorogodišnjaka koje je izvršila grupa devetogodišnjaka početkom devedesetih godina prošlog veka. I tamo je prethodni zakon bio glup i nije ga trebalo donositi. Prilikom donešenja zakona o odsustvu odgovornosti dece pošlo se od premise da su deca po prirodi dobra. Ako to malo podignemo na viši nivo dolazimo do zaključka da su zakonodavci mislili da su ljudi po prirodi dobri. A da li su? Moj kum je pre petnaestak godina rekao da je komunizam propao jer se pošlo od pretpostavke da su ljudi dobri. Slažem sa njim. Ljudi nisu dobri. Ljudi su sebični, lažljivi, prevrtljivi i lako mogu da se pretvore u monstrume. Isto važi i za decu. Ko nije čitao Goldingovog “Gospodara muva“, može da pogleda i filmove. Snimljena su dva. Jedan 1963. godine u režiji Pitera Bruka, a drugi 1990. u režiji Harija Huka. Poučna je i “Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa, ekranizovana 1971. godine, u režiji Stenlija Kjubrika. Baš u “Paklenoj pomorandži“ nalazi se scena brutalnog ubistva beskućnika od strane maloletne bande. Ljudi su samo inteligentne životinje željne moći. Ono što vekovima bezuspešno pokušava da tu želju liši brutalnosti je civilizacija. Humanizam se kao ideja javio davno, a definitivno je uobličan u vreme renesanse. Eto, rekli bi naivni, od tada je sve u redu. Čovek više nije čoveku vuk. Nažalost, netačno. Volja za moć, što bi rekao Niče, od tada je samo maskirana u ono što danas nazivamo “banalnost zla“. Kako dobri i pristojni ljudi postaju monstrumi i ubice? Odgovor je jednostavan. Suptilnom i upornom propagandom dolazi se do dehumanizacije nepoželjnih. Ksenofobija, eugenika, getoizacija, segregacija, diskriminacija, svođenje ljudi na nivo parazita i životinja koje kod većine izazivaju gađenje (pacovi, insekti i zmije) dovodi do pokretanja mehanizma koji od “pristojnih ljudi“ čini monstrume i još im pride olakšava savest čineći da se tako ne osećaju. U svojim glavama oni su i dalje fini ljudi. Lako je zgaziti bubu. Malo teže je ubiti ribu. Ali ubiti psa ili mačku za većinu ljudi je u najmanju ruku neprijatno. Zašto? Jer nas mačke i psi više podsećaju na nas same. Jednostavno, sisari su. Otud tolika halabuka na lovce koji su očigledno lišeni empatije koju većina ljudi oseća. Ubiti čoveka je najteže. Pruska vojska je devedesetih godina osamnaestog veka izvršila prvo istraživanje o uspešnosti pogodaka strelaca na poligonu i u vatrenom okršaju. Ispostavilo se da pruski strelci imaju preko 95% uspešnosti kada gađaju u metu, dok je rezultat bio potpuno obrnut kada su pucali na Francuze. Petnaestak godina kasnije, nakon upornog nazivanja Francuza žapcima ili žabarima, rezultat se popravio. Ista stvar se desila sa druge strane nakon upornog nazivanja Nemaca bubašvabama. Da rezimiram. Dečak koji je spalio Dragana Todorčevića je najverovatnije iz kuće pokupio da klošar nije čovek, kao što to nisu ni Romi, Albanci, Hrvati ili Muslimani. Istu stvar verovatno sluša dečak u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu ili u Albaniji za Srbe. S obzirom na to da je sveden na nivo životinje koja izaziva gađenje, nije ga teško ni ubiti. Potpuna dehumanizacija društva mora se ogledati na deci. Ne poznajemo solidarnost, ljudskost, empatiju i vrlinu. Svet postoji samo zbog nas, a oni koji nam se nađu na putu neka se sklone ili će biti pregaženi. Zbog toga je zakon glup i nikada ga nije trebalo donositi.

Navijači Objavio/la:Aleksandar Đukanović uFront Page Slide Show, IZBOR UREDNIKA, O svemu uz kafu септембар 12, 2016 0 PIŠE: Aleksandar Đukanović Sport sam definitivno prestao da pratim pre nekoliko godina. Ne vidim više nikakav smisao u profesionalnom sportu, koji je izgubio sve ono što bi trebalo da bude. Pretvorio se u najopskurniju estradu od koje se razlikuje samo po milijardama dolara i evra koji su u njega upumpani. I sasvim mi je jasno kako je i zašto do toga došlo: Ljudi koji su pre pola veka posećivali utakmice bili su ljubitelji sporta. A onda su se pojavili navijači. Navijači se od ljubitelja sporta razlikuju po tome što bez zadrške podržavaju tim za koji navijaju. Nije im bitan sportski duh, fair-play, lepota poteza… Jedino što im je važno je pobeda. Sve u svemu, u pitanju je beslovesna masa koja isključivo zahteva pobedu i u stanju je da ne vidi sudijske greške koje su u korist njenog tima, dok odluke protiv svog tima doživljava isključivo kao zaveru. I ti, takvi navijači su prevladali. Ja zapravo uopšte i ne želim da pišem o sportu. Želim da pišem o životu u kojem vladaju navijači. U Srbiji, navijači vladaju politikom I nije Srbija jedina, ali ja u njoj živim, pa me politički navijači u Maroku ili Turskoj ne tangiraju. A za nastanak navijača je neophodan vođa i dobar marketing. Vođa je je bilo od nastanka sveta, ali je marketing skorijeg datuma. Masmediji danas omogućavaju da se vođin glas čuje daleko i da za nekoliko minuta obiđe zemaljsku kuglu. A mediji su se menjali i razvijali tokom poslednjih nekoliko vekova. Prvo su to bili štampani mediji. Njihov uticaj je bio mali jer su se obraćali malobrojnim pismenim ljudima. Seoski dobošari su mnogo bolje odrađivali taj posao. A onda se pojavio radio. Moć radija je bila neuporedivo veća nego novina i dobošara zajedno. Ako mi ne verujete, pogledajte malo slučaj Gebelsa ili Dučea. Propagandni pristup osmišljen tridesetih godina prošlog veka, omogućio je da za samo nekoliko godina svet bude postavljan naglavačke i da to niko i ne primeti. Nemačka je sa radošću prihvatila novog vođu, nove državne simbole i jedan duboko nehuman sistem kao da je u pitanju štangla čokolade. Potom je na red došla televizija. U Srbiji, ona je još uvek kraljica propagande i najuticajniji medij koji navijačima služi kao hram. Uticaj televizije je neuporedivo veći nego radija, jer slika vredi više nego hiljadu reči. Kod nas, ona se pojavila krajem pedesetih godina, ali je njen uticaj bio mali sve do kraja osamdesetih, kada se pojavio novi vođa. Dotadašnji vlastodršci su se i dalje držali štampe i radija, kao glavnih sredstava propagande, dok je televizija služila za zabavu. Ko na RTS2 danas gleda emisiju “Trezor“, lako može da se uveri u istinotost ove tvrdnje. Kulturni i obrazovni program beogradske televizije je dostigao veoma visok nivo, jer ona nije korišćena kao sredstvo propagande. A onda je to postala. I nisu Jugoslavija i Srbija bile izuzetak u Evropi. Propagandnu snagu televizije, prvi su uočili Amerikanci. Evropa je kaskala za SAD. A navijači su više voleli zabavu od propagande, dok god im je ona bila servirana na staromodan način, pomalo dosadan i neatraktivan. I onda, krajem osamdesetih, propaganda se uselila na televiziju. Štampani mediji su joj pružili logističku podršku, u čemu su posebno prednjačile tabloidne “Večernje novosti“, sa svojim ilustrovanim dodacima. Gađenje koje sam devedesetih godina prošlog veka osećao prema televiziji, prirodno me je poguralo prema novom mediju, koji se tada tek pojavio – internetu. A onda je došao 5. oktobar 2000. godine Televizija je izgubila svoju propagandnu oštricu. Na nesreću (mislim na RTS), nije uspela da povrati onaj kulturni i obrazovni nivo. Druge televizije, nastale u poslednjoj deceniji prošlog veka, propagandom su se bavile iz potaje, fokusirajući se na opskurnu zabavu za navijače. Takvo stanje potrajalo je osam godina. Vlade koje su tada upravljale Srbijom nisu želele da javni servis koriste kao što je to činio Milošević. Ili ih je bilo sramota ili su bili preveliki elitisti. Zbog toga su navijači zaobilazili RTS u širokom luku i okrenuli se omiljenoj im televiziji, koja je polako uvodila infomativni program, strpljivo iščekujući svoj trenutak. Propaganda se stidljivo vratila na RTS sa Borisom Tadićem. Zajedno u paketu, tu je bio i manjinski partner u vladi, ona stranka koja se i proslavila u siledžijskom transformisanju javnog servisa u svoju udarnu pesnicu. TV Pink tada počinje da intenzivira svoj informativni program, nastavljajući da u emisijama opskurne zabave još više forsira politički obrazac, neprimetno i podmuklo. Ono što je mlitavi Tadić radio u rukavicama, pravi vođa navijača je od dolaska na vlast, pre četiri godine nastavio bez rukavica, hvalisajući se krvavim rukama i tetovažama. Kad god ga vidim na televiziji, pošto isključim ton, uveren sam da peva neku od navijačkih pesama, diriguje svojim fanovima i čekam da iz sakoa izvadi nekakvu dimnu bombu ili sličan pirotehnički rekvizit. Ono u šta se pretvorila TV Studio B, od kada ju je vođa preuzeo, teško je pojmiti. Smrad staničnog klozeta štipa za oči toliko, da i ruke počinju da mi se tresu i onemogućavaju da pritisnem dugme za menjanje kanala. O TV Pink ne vredi trošiti reči, ali sama činjenica da je to oduvek bila navijačka televizija, čini da mi se ruke ipak manje tresu. Navijači u politici su isti kao i u sportu. Bezpogovorno slušaju velikog vođu i ne preispituju ništa što je rekao ili uradio (doduše, nisam primetio da je ovaj išta uradio osim što kao i njegov prethodnik iz devedesetih, fanatično dela na uništenju srednje klase i pretvaranju Srbije u zemlju navijača). Nisam slep, da ne vidim da navijača ima i među onima koji su protiv aktuelnog vođe. I Boris Tadić i Čeda Jovanović imaju svoje male čete navijača. A ima ih i Šutanovac, koji će po svemu sudeći, na nesreću DS i Srbije, uskoro postati novi predsednik do pre četiri godine vladajuće stranke. A šta je sa internetom? Propaganda je odavno ušla i tu, ali je vođi navijača dobro poznato da devet desetina njegovih fanova nema kompjuter. Pojava botova (koji su svi redom studirali prava kao i njihov gazda) jasno govori da se strpljivo spremaju da se situacija promeni. Svi oni koji ne žele da žive na tribinama stadiona napustili su ili žele da napuste ovu nesrećnu zemlju. I tako ćemo postati zemlja sa jednim klubom, jednim vođom i jednim mozgom. A onda ćemo se čuditi kako nam se dogodilo da postanemo protektorat.

Tuata De Danan (Tuatha Dé Danann) - „ljudi boginje Danu", mitsko pleme koje je naseljavalo Irsku pre dolaska Kelta. Mada su bili smrtni, imali su ogromne moći i stari Kelti su ih tretirali kao bogove. Boginja Danu je majka ostrvskog panteona u Irskoj. Njen suprug je bog Bile, a čitavo njihovo potomstvo se naziva Tuata De Danan. Oni su stigli u zemlju Erin (Irsku) sa ’’zapadnih ostrva’’ gde su proučavali magiju. Sa sobom su doneli svoje talismane: Nuadin mač, Lugovo koplje, Dagdeov kotlić i Falov kamen sudbine – koji viče kada na njega sedne zakoniti kralj Irske. Oni su morali da se bore protiv strašnih Fomora (vidi Fomori), čudovišnih prvih stanovnika Irske. Nakon mnogo godina i teških bitaka Tuata De Danani su porazili Fomore i potisnuli ih sve do mora. Međutim, njihova vlast nad Erinom je kratko trajala. Među pobednicima nastaje raskol koji izazivaju dva božanstva iz carstva mrtvih Bile i It. Njima se pridružuje Mile, Bileov sin i započinje novi rat. Milesijanci pobeđuju i De Danani im prepuštaju Erin i odlaze u Tir na n’Og (vidi Tir na n’Og), zemlju večite mladosti, gde vekovi traju koliko minuti, polja prekriva večito sveže cveće a medovina teče koritima reka. Kao obeštećenje, pre no što su napustili Irsku, zatražili su da se uspostavi njihov kult i da se prinose žrtve u znak sećanja na njih. Drugi naziv za njih je Sidi. Tuata De Danani se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Il principe degli Elfi – Princ Elfova (Specijal 11; VČSP 4; LUSP 19) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine pod nazivom Princ vilenjaka (VČSP). Tuata De Danani se pojavljuju u brojevima: 433, 434, 435; Specijal 11.

Ostrvo mrtvih: Priča o trinaestom stanaru jedne veštice

U početku je bila samo praznina i Ostrvo. Ostrvo je lebdelo u praznini. A onda je nastao svemir i popunio prazninu. Ostrvo je lebdelo u centru svemira. Onda je svemir nestao. Pa je nastao drugi. I on je nestao. Samo je Ostrvo ostalo. Hiljade i hiljade svemira je nastajalo i nestajalo. Svaki je Ostrvu dao deo sebe.
(Ostrvo mrtvih)

Pisati o stvaralaštvu Aleksandra Đukanovića paušalno, govoreći samo o jednom, konkretnom romanu je nezahvalno. Ne zbog toga što je roman "Ostrvo mrtvih" loše napisan, naprotiv, već zbog toga što je Đukanović multidisciplinarni autor.

Njegova primarna delatnost (istoričar, nastavnik i autor udžbenika za osnovnu školu i dela iz popularne istorije) Đukanovićevom pisanju daje realnost, pristupačnost i jednostavnost.

Njegova povezanost sa stripovima (Đukanović je autor jedine enciklopedije posvećene italijanskom legendarnom hit izdanju Zagor Teneju) daje njegovim dijalozima filmsku (ili ako hoćete - stripovsku) uverljivost i svedenost. Istovremeno, likovi njegovog romana "Ostrvo mrtvih" su, i pored određenog odsustva deskripcije, veoma precizno "iscrtani" i mogu se videti jasno, bez magle ili teških senki pred očima.

Multidisciplinarnost Aleksandra Đukanovića kao autora ogleda se i u samoj konstrukciji romana "Ostrvo mrtvih", koji nije precizno žanrovski definisan, već flertuje sa nekoliko pravaca, uvek zadržavajući u sebi notu modernog, beletristički svedenog stila.

Ima tu svega: i ljubavnog romana, i kriminalističkog trilera, i naučno-fantastičnog zapleta, i horora, i epske fantastike i elemenata etno-nasleđa pojedinih delova Srbije i istorijskog romana, od čega autor, pre svega zbog svog profesionalnog habitusa, ne može da pobegne.

Kako bilo, roman "Ostrvo mrtvih" lako je mogao da se nazove i "Priča o trinaestom stanaru".

Majstorski ispričan život Gordana Poljakovića, prevodioca s nemačkog i njegove stanodavke Jovanke Milosavljević, veštice, uvlači vas u potpuno nepoznati, a opet, tako dobro poznati prostor u kom su pomešani delovi Beograda sa nekim paralelnim svetovima, i ne da vam da izađete iz njega dok ne pročitate i poslednju stranicu, dok ne zatvorite knjigu.

Lakoća s kojom se krećete kroz stranice ovog ostvarenja posledica je upravo preovlađujuće dijaloške forme u okviru romana, kao i odlične i povremeno neočekivane lakoće promene žanra kroz koji se kreće čitalac.

Roman "Ostrvo mrtvih" ubedljiv je i jednostavan roman koji se čita u jednom danu, u jednom dahu. Roman koji se prema vama ponaša kao prema starom, dobrom prijatelju, kom odmah širom otvara vrata svog sveta, nudi ga "kafom i konjakom" i opija ga na krajnje veštičiji način.

Uživajte u "Ostrvu mrtvih". Siguran sam da ćete s nestrpljenjem iščekivati i sledeći roman Aleksandra Đukanovića.

Aleksandar Bećić
novinar i publicista
urednik portala kolumnista.com

Aleksandar Đukanović „Ostrvo mrtvih“

Novi roman Aleksandra Đukanovića „Ostrvo mrtvih“ prirodan je nastavak razvijanja jedne autentične poetike čiji su se obrisi mogli prepoznati u prethodnom romanu ovog autora „Mamonov ključ“. Tematski razuđen, stilski razbarušen sa mnoštvom digresija na našu neveselu društvenu stvarnost koja je transponovana na jednu pomalo košmarnu sliku sveta, Aleksandar Đukanović nam priča priču koja nas do trenutka kada sklopimo korice ove knjige drži u stanju „čitalačke pripravnosti“.

Glavni junak ovog romana, intelektualac na pragu onoga što bismo, sluzeći se oveštalim jezikom, mogli da nazovemo sredovečno doba, biva akter i žrtva niza fantazmogoričnih događaja, grubo iščašenih u odnosu na njegovu beogradsku svakidašnjicu. Junaci ove knjige izrastaju iz onoga što govore i ovaj nas pisac, koji je majstor dijaloga, sigurnom rukom izvodi na čistinu, pošto prođemo kroz svojevrsnu arkadiju simbola i svega onoga saobraznog jednom postmodernističkom rukopisu.

Vešto nas prevodeći iz realnog u fantastično, Đukanović svojim romanom uvek ostavlja otvorena mnoga vrata, iza kojih se, bez izuzetka, nanovo iznenadimo prostorima u kojima smo se obreli što ovu knjigu čini svezom i prijemčivom za mnogobrojna tumacenja, rečju univerzalnom. Naslov, koji upućuje na sliku Arnolda Beklina „Ostrvo mrtvih“, jedan je od mnogih simbolističkih momenata u ovoj prozi, te smo tako, čitajući ovu knjigu, upućeni i na intimnu lektiru ovog autora, koju odreda čine pisci zaumnog, s onu stranu realnog. Ovaj pisac lako stvara sinkretističke slike koje zrače likovnošću, a da su pri tome lišene svake banalnosti. Njegova asocijativna mreža je bogata i ono što još jednom valja istaći, kao osnovnu vrlinu ovoga romana, iznenađuje neočekivanim obrtima u pripovedačkom postupku, obrtima usled kojh se čitalac ne može „opustiti“ do samog kraja knjige. Plastičnost u opisima, prirodnost u dijalogu, sigurnost u pripovedanju, a sve to na fonu erudicije i mašte autora, čine da se zajedno sa junakom ove priče koji se kreće između mnogobrojnih beogradskih toponima (inače, ovaj pisac je pravci znalac beogradske istorije, one koja nije ušla u udžbenike i koja je po pravilu zanimljivija) i jednog pandemonijuma u koji smo i sami uvučeni, doživljavamo jedno nesvakidašnje iskustvo retko u našoj savremenoj književnosti. Ostrvo Aleksandra Đukanovića naseljeno je mistikom, a talasi koji ga zapljuskuju intonirani su krikom i takvo je da se radujemo kada uspemo da se sa njega „evakuišemo“, ali u isto vreme, kako se dotaknemo kontinenta, želimo opet da mu se vratimo. S toga, na kraju, možemo reći da Aleksandar Đukanović, svakako, predstavlja posebno ostrvo u prozi našega vremena, ostrvo koje svaki analitičniji čitalac i tumač književnosti sa zadovoljstvom može da prouči.                                                                                                      

  

     Velimir Knežević           književnik iz Beograda

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA: OSTRVO MRTVIHRoman ''Ostrvomrtvih'' je fantazmago...

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA: OSTRVO MRTVIH
Roman ''Ostrvomrtvih'' je fantazmago...: OSTRVO MRTVIH Roman ''Ostrvo mrtvih'' je fantazmagorična priča o čoveku koji pokušava da promeni sopstvenu prošlost....

OSTRVO MRTVIH

Roman ''Ostrvo mrtvih'' je fantazmagorična priča o čoveku koji pokušava da promeni sopstvenu prošlost. Četrdesetogodišnji Gordan Poljaković, nakon razvoda, iznajmljuje sobu u potkrovlju kuće u Profesorskoj koloniji. Njegova stanodavka je osamdesetogodišnja udovica Jovanka Milosavljević. Starica pokušava da pomogne svom podstanaru da prevaziđe krizu u kojoj se našao. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Kuća u Profesorskoj koloniji krije mračnu tajnu, koja seže do dvadesetih godina prošlog veka. U tu tajnu su upućeni Jovanka, njen pokojni muž Sima, arhitekta i prvi vlasnik kuće Zaharije Konstantinović i švajcarski simbolista iz XIX veka, Arnold Beklin, autor slike ''Ostrvo mrtvih.''

Gordan polako razotkriva tajnu i uz pomoć dvojice prijatelja pokušava da dođe do predmeta koji bi mu omogućio da izbriše sopstvenu prošlost.

Roman autora Zagorijane NOVO! "MAMONOV KLJUČ", Aleksandar Đukanović, ČEKIĆ, 2014. Početkom VII veka, na izvoru Visle živelo je slovensko pleme na čijem je čelu bio Mamon, čovek izuzetnih osobina, koji je imao tri sina. Nakon dvadesetogodišnjeg lutanja vratio se kući i doneo tajanstveni predmet koji omogućava vladavinu svetom. Predmet je sklonio u kovčeg sa tri ključaonice, a svakom sinu dao po ključ i poslao ih na jug… Kakva se tajna krije iza nasilnih smrti njegovih potomaka, gotovo četrnaest vekova kasnije? Da li će potraga za kovčegom razrešiti misteriju? Ono što pokreće događaje su dve tesno povezane ljubavne priče… Likovna oprema: Nela Tatalović (167 strana, broširano, 500 din.)

Критичким оком: Зоран Стефановић Крагујевац – драго уточиште стрипа у Европи За само четири године Међународна стрипска конференција у Крагујевцу је постала једна од главних манифестација овог типа у Југоисточној Европи, до те мере да ју је чак и најпознатији светски историчар стрипа, Британац Пол Гравет ставио у овогодишњу листу којом светској публици препоручује пробране догађаје на континенту. По мени, тајна неоспорне привлачности Крагујевца за све нас — ауторе, издаваче, међународне стрипољубе и локалну публику свих узраста — се крије у одличној комбинацији разних чинилаца који су директно довели до успеха. Положај Крагујевца је повољан, у средини Балкана, а градско језгро престонице Шумадије одише шармом, како амбијентално, тако и домаћинским менталитетом својих житеља. Програм је прављен тако да буде жив и привлачан многим циљним групама — од предшколских малишана и њихових родитеља, преко љубитеља из многих земаља, до публике са високим културним потребама. Организација и угошћавање су беспрекорни, што путницима увек значи. У ситуацији када је српски стрип планетарно можда наш најуспешнији културни производ (мерено квантитетом, квалитетом, и заступљеношћу на свим континентима), и када је нужно стварати нову културну политику у држави, крагујевачка конференција даје добар пример деловања на свим нивоима. За ово су заслужне две невладине организације које стоје иза подухвата, „Свет стрипа“ и „Миленијум“, нарочито људи који их воде, Небојша Весовић и Влада Пауновић, чију је мисионарску улогу препознало много стрипољуба и елитних културних радника из многих земаља — и са радошћу се прикључило заједничкој манифестацији. Простора за проширења и побољшања увек има. Лично бих волео да троугао Дом омладине — Гимназија — Театар буде будуће срце дешавања, и да баш ту стрип и сродна дешавања изађу и на улице, међу народ, баш као на француском фестивалу у Ангулему. Као уредник, посебно бих се захвалио на части коју је Крагујевац указао поводом изласка капиталне монографије „Дикан“ Лазе Средановића и сарадника: промоција књиге у ударном термину и изложба били су достојан начин да се обележи укоричавање најпопуларнијег стрипа на Балкану. Видимо се на следећим дружењима у Шумадији, новој Дарквудији. • О аутору: Зоран Стефановић (1969) је сценариста, критичар и историчар стрипа. Члан је управног одбора Удружења стрипских уметника Србије. Са Живојином Тамбурићем и Здравком Зупаном добитник је Награде за издавачки подухват године Сајма књига у Београду за критички лексикон Стрипови које смо волели: избор и стваралаца и стрипова са подручја бивше Југославије у 20. веку („Омнибус“, 2011). Међународна стрип конференција "Крагујевац, године треће" Отац Зузука и Муње: Здравко Зупан Историчар стрипа светског реномеа и стваралац Дизнијевих, Хана-Барбериних и ауторских стрипова, Здравко Зупан, ове године је у Крагујевцу обележио два лепа јубилеја својих успешних серијала за децу, представљајући их публици свих нараштаја. Зупан каже: „Ове године на четвртој међународној стрип конференцији у Крагујевцу имао сам ретку прилику и задовољство да обележим два јубилеја: четрдесет година од настанка мог стрип јунака Зузука и десет година од изласка првог броја дечјег забавника Муња. Тим поводом у једном крагујевачком вртићу одржана је и пригодна изложба која је, уз стрип радионицу коју је водио Срђан Стаменковић Срле, наишла на леп пријем код деце. Надам се да ће организатори убудуће наићи на веће разумевање локалне самоуправе и других надлежних институција и тако избећи гашење ове значајне стрипске манифестације.“ Сарајево у Шумадији: Харис Варајић Стрипар Харис Варајић представио је Удружење стрип аутора „Други угао“ из Сарајева које има за идеју да, организујући фестивал стрипа „Стрипити фест“ сваке године окупи ауторе из Босне и Херцеговини, чији се радови објављују у књизи Зб(и)рка, иза које идејно стоји Емир Пашановић, потпредседник удружења. У Крагујевцу је представљен први број Зб(и)рке, са радовима првог „Стрипити феста“, из 2012. године, а у припреми је следећи број. Фестивал тежи да сваке године постане обимнији садржају, а унапред се задаје тема по којој аутори раде стрипове ( „живот којим живим“ или „пародија“). Зб(и)рку је издала сарајевска издавачка кућа „Агарти Комикс“, чијих је двадесетак издања представљено крагујевачкој публици. Најављено је да се у скоријој будућности очекује ширење концепта и на издавање стрипова и из других важнијих светских култура, осим садашњих италијанских. У име куће „Агарти комикс“ најављене су неке посебне погодности и изненађења баш за читаоце у Србији. Како је и сâм стрип аутор-цртач, Харис Варајић је такође представио и властите радове, те наглашава: „Изузетно пријатни разговори и дружења, размјена искустава са присутним колегама из Србије и гостима из Италије. Захваљујем на топлом гостопримству и успјешној организацији манифестације, а домаћинима желим срећу у даљем раду уз жеље и наде да се опет сусретнемо наредне године.“ Тихомир Челановић излаже у Крагујевцу Један од најомиљенијих и најцењенијих српских стрипара и илустратора, Тихомир Челановић, чије радове знамо из стотина књига, а који има и европску каријеру, представљен је у Крагујевцу новом самосталном изложбом, коју су љубитељи жељно очекивали последњих година. Овај скромни и спонтани аутор: „Нисам раније био ни у Крагујевцу, ни на крагујевачкој стрип манифестацији, па ми је необично што сам се тако лако одомаћио. Дружење и организација су били супер, увијек се испостави да има и више људи у стрипу него што сам мислио, укључујући и љубитеље и издаваче. Било би добро да сви ми из свијета стрипа промоције радимо чешће и 'агресивније', што је неопходно у данашње вријеме да бисмо дошли до нових колекционара и љубитеља стрипа.“ Први тродимензионални кадар стрипа у Србији: крагујевачка анаморфоза Миливоја Костића У суботу 31. августа, Заставина башта у Крагујевцу је на плочнику добила први тродимензионални призор стрипа у Србији. Аутор оваквог Дилана Дога је академски сликар Миливој Костић, пореклом Ваљевац, натурализовани Новосађанин. Уметник каже: „Тродимензионална улична уметност (3D street art)је врста ликовне уметности за коју је специфично ’уживо’ осликавање на бетону, а даје нам тродимензионалну оптичку илузију из одређене перспективе. Посматрајући са различитих страна, слика не губи своју вредност. Најјачи утисак оставља код посматрача када се трансформише у трећу димензију, гледано из одређене позиције. Међутим, она је лепа и препознатљивог облика из свих углова. Посто је у питању анаморфна слика–изобличење, доживљај је сличан као код проматрања надреалистичких слика. Фотографисање публике током рада и путем интерактивних медија и друштвених мрежа су најбржи начин да се догађај прошири широм планете, јер је у свету овај вид уметности веома популаран.“ Ново ауторско име нашег стрипа: Србољуб Никић На конференцији је крагујевачкој публици представљен и графички роман Жиг петокраке у издању Културног центра „Градац“ из Рашке, уз подршку Удружења стрипских уметника Србије. Ово дебитантско дело Србољуба Никића, чија је основна професија медицина, критика је оценила као изузетно занимљив допринос нашем експерименталном стрипу, неоавангарди, али и као од интереса за поштоваоце модерне књижевности и драматургије. Никић поводом представљања на конференцији каже: „После крагујевачке промоције Жига петокраке желео бих поново да нагласим слободу као битан елемент стрипског стварања и универзалност поруке графичког језика стрипа. Као што је песма или роман резултат сложене духовне активности тако дух може еманирати кроз графичку причу.“ „Систем Комикс“ као стуб домаћег стрипа: Игор Марковић Игор Марковић из београдске куће „Систем Комикс“ је у Крагујевцу представио три нова издања. Домаћи серијал „Вековници“ добио је овог лета свој шести наставак под називом Чудовишта, а серијал о два враголана, Калвину и Хобсу, дошао је до свог краја. Страшни ноктурно је једанаеста књига и заокружује серијал. Поред ова два албума „Систем“ је промовисао и једанаесту књигу едиције „Дилан Дог Гигант“, једног од најпродаванијих серијала ове куће. Марковић је учесник крагујевачке конференције од почетка, а нову оцењује овако: „И ове године екипа из Крагујевца се показала као одлични домаћини. Нови простор у кругу полунапуштене старе Заставине фабрике показао се као пун погодак за бројне госте који су у суботу посетили манифестацију. Све у свему — фантастичан викенд.“ Фантастика, стрип и будући Бонелијев лик: Бобан Кнежевић Београдска издавачка кућа „Еверест Медиа“, чија је претежна издавачка делатност везана за фантастику и стрип, ове године је у Крагујевцу промовисала је своје најновије издање, капиталну књигу Дикан, која садржи први период најдуговечнијег и најзначајнијег југословенског стрип серијала, започетог 1969. године. Осим промовисања свог издаваштва, Кнежевић је у истом викенду успео да буде и председник жирија Међународног салона стрипа у Београду, али и возач Паолу Бизију и Алесандру Бињаминију, у и из Крагујевца. Ова последња улога и успомене које ће гости из Србије понети ће, како незванично чујемо, довести до тога да ће један лик возача у будућим бонелијевским стриповима имати Кнежевићев лик. Сам Кнежевић о крагујевачкој конференцији каже: „Што се конвенције тиче, три локације за три дана битно су утицале на број посетилаца, ове године мањи него што памтимо и него што град Крагујевац може да обезбеди и заслужује, што је штета с обзиром да је овогодишња поставка и вођење програма било на врло зрелом нивоу. Као да су се организатори концентрисали на програм и госте, а потпуно превидели потребу промовисања конвенције међу суграђанима.“ „Комико“, кућа од укуса и стила: Вук Марковић Једна од најважнијих издавачких кућа у 21. веку у Србији је „Комико“ из Новог Сада, која уравнотежено и на високом културолошком нивоу нуди драгуље нашег класичног и модерног стрипа, али и светска ремек-дела и културне миљоказе. На фестивалу у Крагујевцу промовисали су четврту књигу едиције „Стрипови Роберта Крамба“, Муке са женама, и три нова наслова под етикетом „Први избор“: Истиниту причу о незнаном јунаку Жака Тардија, Хабиби Крејга Томпсона и 5000 километара у секунди Мануеле Фиора. Наставиће и са већ култним едицијама „Златно доба српског стрипа“ и „Модерни српски стрип“. Марковић о овогодишњем догађају каже: „Четврта стрип конференција у Крагујевцу била је изузетно пријатна и успешна манифестација која је изнова потврдила свој статус једног од централних дешавања на пољу девете уметности у Србији и југоисточној Европи која на природан и ретко елегантан начин уједињује како различите школе и поетике унутар медија стрипа тако и уметнике, продуценте, љубитеље и заинтригиране читаоце свих узраста и интересовања. У протеклих четири године, Стрип конференција, град Крагујевац и удружење 'Свет стрипа' постали су једна од само неколико референтних тачки стрипског календара у овом делу Европе.“ Лондон у посети: Живојин Тамбурић Живојин Тамбурић је публициста, уредник и издавач из Лондона. Иницијатор је и коаутор капиталног критичког лексикона Стрипови које смо волели: избор и стваралаца и стрипова са подручја бивше Југославије у 20. веку („Омнибус“, Београд, 2011). Са директором „Омнибуса“ Дејаном Влашкалићем, Тамбурић је представио богату палету издања ове куће, као и подухват електронског издаваштва „Модести Комикс“ у Лондону, који представља ауторе бивше Југославије енглеском говорном подручју. Тамбурић о свом првом боравку на конференцији каже: „С обзиром на то да живим у Лондону, био сам заиста срећан да се сретнем са љубитељима стрипа у Крагујевцу, како са онима које сам познавао од раније, тако и са новим лицима. Домаћини су били љубазни, амбијент у башти адекватан, а није било ни кише (која, као што знамо, обилази Крагујевац). Дејан Влашкалић и ја смо били захвални за пружену прилику да испред 'Омнибуса' представимо тринаест стрипских књига које смо издали у четири едиције у последње две године, као и да најавимо будућа издања.“ „Дарквудова“ година: Милан Јовановић Врло продуктивна београдска издавачка кућа „Дарквуд“ је на овогодишњем фестивалу у Крагујевцу представила и књижарски и издавачки сегмент. Један од уредника куће, Милан Јовановић, најавио је на трибини нова издања, међу којима би значајно било поменути Сендмена (књиге 6 и 7) и Проповедника (књига 4), чиме се наставља објављивање култних серијала на српском језику. Овим издањима, која се очекују у продаји до Београдског сајма књига, „Дарквуд“ и званично започиње пројекте са једном од највећих светских издавачких кућа, ДЦ. Оно што је привукло пажњу је и најава издавања манги, и то најпопуларнијих светских наслова, „Наруто“ и „Ван пис“. На трибини се развила полемика о последицама које би јапански стрипови требало да имају на домаће тржиште, посебно када је у питању покушај да се најмлађи нараштаји поново привуку деветој уметности. Такође је најављено и капитално интегрално издање, које ће са три епизоде стрипа „Кобра“. Публика на фестивалу у Крагујевцу имала је могућност да се сретне са једним од аутора култног стрипа, сценаристом Светозаром Обрадовићем, као и историчарем Зораном Стефановићем, чија ће обимна критичка историја о серијалу ексклузивно бити објављена у овом издању. Јовановић каже: „Дарквуд и људи који га представљају, сваке године наступају на фестивалу у Крагујевцу и оно што ми као издавачка кућа, али још више као љубитељи стрипа, желимо организаторима јесте да из године у године имају што већи број посетилаца, јер сви досадашњи напори људи који стоје иза овог пројекта вредни су најдубљег поштовања.“ „Макондо“ са ремек-делима: Бојан Боснић Бојан Боснић је у Крагујевцу представио палету блиставих издања коју је млада издавачка кућа „Макондо“ из Београда објавила за кратко време, урађених на неуобичајено високо нивоу. „На свом другом крагујевачком салону, на наше велико задовољство, били смо у могућности да представимо, упркос немилог периода на нашом тржишту, наш немали опус у периоду између два салона. Два капитална издања која смо издали – Мекејевог Малог Нема у Земљи Снова и Батаљине Приче тајанства и маште, сада су представљена публици и стручној јавности уз пригодну трибину. Као и увек, било нам је задовољство дружити се са читаоцима, колегама из конкуренције и љубазним домаћинима. Леп простор у коме се све дешавало био је велики плус ове године, али остаје жал и јако важна тема за размишљање: како привући још посетилаца.“ „Розенкранц“ као нова снага: Предраг Ђурић Једно од најпријатнијих стрипских издања у овој деценији је било прошлогодишње оснивање издавачке куће „Розенкранц“ из Бачког Маглића, која је за кратко време објавила десетак књига српског стрипа, како класичних, тако и премијерних. Едиције уређују Светозар Обрадовић и Предраг Ђурић. У Крагујевцу су били присутни и аутори ове куће: легендарни Никола Масловара Масли и ново име нашег стрипа Ненад Цвитичанин, цртач албума „Бегунац“. Издавач и плодни нови сценариста српског стрипа, Предраг Ђурић каже следеће: „На Међународној стрип конференцији у Крагујевцу промовисали смо своја нова стрип издања, објављена у 2013. години. Ради се о шест стрип албума домаћих аутора или насталих кроз сарадњу домаћих и страних аутора. Стрип конвенција је било идеално место да се љубитељи стрипа и сретну са ауторима поменутих стрип албума: Николом Масловаром, Ненадом Цвитичанином и Предрагом Ђурићем. Овакве манифестације могу значајно допринети промоцији стрип уметности у Србији.“ Балкански стрип оцењује: Златко Миленковић Поуздани гостујући модератор програма је и ове године био Златко Миленковић, новосадски стрипски аутор, уредник главног балканског портала „Стрип вести“ и члан редакције дуговечне Стрипотеке. Он о конференцији каже: „У навали фестивала стрипа у региону, овај у Крагујевцу ми је један од најдражих. Фестивал је то од којег много очекујем у будућности. Највећи капитал ове манифестације су људи, ентузијасти који су га покренули и одржавају га живим. Њихова предност, у односу на друге, је чињеница да су то људи који не припадају ни једној интересној групацији — нити су издавачи, нити аутори, не живе од те делатности. Једноставно, реч је о људима који стрип воле, који га живе. Остаје само потреба да њихов потенцијал препознају они од којих зависи финансијска подршка овом фестивалу који претендује да прерасте у нешто више, да постане значајан крагујевачки бренд.“ Утисци једног загоролога: Александар Ђукановић На конференцији је као посетилац био и Александар Ђукановић, београдски историчар, али и аутор једине светске енциклопедије о Загору, изванредне Енциклопедије Загоријане, за коју се надамо да ће добити ускоро и своје папирно издање. Ђукановић каже: „Већ другу годину долазим у Крагујевац на Стрип конференцију и могу да кажем да сам очаран ентузијазмом организатора. Небојша Весовић и екипа из 'Света стрипа' су успели, да уз све проблеме које имају, а пре свега недостатак подршке локалне заједнице, која није у стању да осети од колике је важности једна оваква манифестација за културни живот града, још једном у Крагујевац доведу све релевантне српске стрипске издаваче. Поврх тога, успели су да поново доведу двојац из Бонелија. Паоло Бизи и Алесандро Бињамини су доказ да ентузијазам организатора има границу, а она је небо. Једина моја замерка је то што је Крагујевац године треће организован на три различите локације. Надам се да ће Стрип конференција 2014. године надмашити ову и да ће и град Крагујевац и држава Србија схватити важност овакве манифестације.“ Златни глас преводиоца: Сандра Кнежевић Лепи тон конференцији је дала Сандра Кнежевић, званични преводилац серијала „Мистер Но“ и „Текс“ за Србију, која је и на конференцији била преводилац за госте из Италије. Шармантно, делотворно, са брзим сналажењем у свим ситуацијама допринела је, на ретко добар начин, да посетиоци не осете уобичајени спорији темпо преведених догађаја. Свој први боравак на конференцији она овако оцењује: „Иако сам се помало прибојавала Италијана–цртача, као грађана велике европске државе, и веома познатих у свом послу, заиста сам уживала у сваком тренутку који сам провела и у њиховом друштву, и у Крагујевцу, генерално. Паоло Бизи и Алесандро Бињамини су познати цртачи највеће издавачке куће стрипова, Бонели, и имају веома висок рејтинг у својој бранши. Имају и сопствене фан клубове, били су на много сајмова стрипа широм Европе, а дочеком и временом проведеним у Крагујевцу су искрено дирнути и одушевљени. Много су им се допали, првенствено, људи, које су оценили као непосредне, гостољубиве и пријатељски настројене. Обојица кажу да им је боравак у Србији предивно искуство, и једва чекају да своје утиске пренесу бројним пријатељима. Планирају да Србију ускоро обиђу и породично, у сопственом аранжману. Готово сам сигурна да је Србија добила двојицу нових, сјајних промотера, захваљујући енергији и дивној атмосфери која је у Крагујевцу била готово опипљива.“ Председничка изјава: Зоран Туцић Председник Удружења стрипских уметника Србије и један од аутора Серђо Бонели едиторе, Зоран Туцић, представио је Крагујевцу богат рад Удружења и ове године. Његови шумадијски утисци су богати: „Стигли у 'Крагујевац године Треће': кафаница дијагонално од Театра 'Јоаким Вујић' и случајни сусрет са фудбалском легендом чувеним Чавком, оним истим који је чувао Пелеа у утакмици у којој је домаћи 'Раднички' играо Три-Три са гостујућим 'Сантосом'... Пролазимо поред Гимназије и платоа са спомеником Вуку Караџићу, па се спуштамо до Дома Омладине у којем су Седамдесетих вежбали и свирали Точак и велики 'Смак'... Пуно срце. Појављују се позната лица срдачних домаћина и раније пристиглих гостију... Некима: Хеј, Како Сте, Људи Моји, некима: Имаш Лепа Кола, Странче, Сигурно Си Срећан Ти — и ево, поново смо ту. У три дана, уз изванредну организацију и труд организатора 'Света стрипа' и 'Миленијума', размењена су искуствима са гостима из Италије, приказан је рад значајних стрипских уметничких личности и презентован велики број изузетно квалитетних издања наших издавача. До новог виђења у старој престоници...“

Sunday, August 4, 2013 Kragujevac, godine treće - Specijalni gosti konferencije Dragi prijatelji, kao što većina vas zna, prvobitni termin Međunarodne strip-konferencije "Kragujevac, godine treće" izmenjen je i konferencija će biti održana u periodu od 30. avgusta do 1. septembra 2013. godine. Neke od gostiju iz Srbije i regiona već smo najavili, a sada imamo to zadovoljstvo da najavimo i goste iz inostranstva! Po treći put, Svet stripa i NVO MillenniuM ugostiće autore iz Italije, a to su crtači Paolo Bisi i Alessandro Bignamini. Paolo Bisi rođen 1964. godine u Pjaćenci. Sarađivao je sa Marcellom Toninellijem, početkom devedesetih, na kratkoj priči La casa dei fantasmi, za izdavača Granata Press i njihov Dark Magazine. Zatim po scenariju Ade Capone crta Requiem, za Intrepido and Liberty publishers, a za izdavača Star Comics crta dve priče Lazarusa Ledda. U Bonelliju debituje 1996. godine, na serijalu Mister No, koga će crtati sve do 2005. godine, kada započinje rad na serijalu Zagor. Potom je, van matične Italije, radio za francuski Glenat, i to tri albuma o serijskom ubici Charlesu Mansonu, Manson. Paolo Bisi http://www.paolobisi.it/ https://www.facebook.com/paolo.bisi.161 Ovog leta, u Kragujevac će sleteti jedan od najpoznatijih stripskih pilota, Jerry Drake, poznatiji kao Mr. No! (rad Paola Bisija) Alessandro Bignamini je rođen 1970. godine u Milanu. U SBE debituje 1994., radom na serijalu Mister No. 2005. i 2006. godine objavljene su dve epizode Brada Barrona, koje je on nacrtao, a 2009. i 2010. godine na kioscima se pojavilo čak sedam epizoda serijala Greystorm, koje takođe on potpisuje. U aprilu ove godine je debitovao u Dylanovom stafu, i to u ediciji Color Fest (broj 10). Trenutno radi na novom SBE projektu, Orfani. Alessandro Bignamini http://alessandrobignaminiblog.blogspot.com/ https://www.facebook.com/alessandro.bignamini1 A Mr. No neće biti usamljen, jer tu je i Robert Greystorm! (rad Alessandra Bignaminija) Vrlo brzo podelićemo sa vama još informacija, pratite nas na našem portalu, Facebooku, Twitteru i forumima posvećenim stripu. Dobrodošli u Kragujevac! Vaš Svet stripa

Skidanje Zagorijane vise nije moguce preko Rapida.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Zagor

http://sr-rs.facebook.com/pages/Enciklopedija-Zagorijana/134753339968697

Enciklopediju Zagorijanu od nove godine mozete pronaci i na Wikipediji na srpskohrvatskom jeziku.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Enciklopedija_Zagorijana

Poštovani prijatelji, zaljubljenici i poštovaoci stripa ZAGOR. Blog koji se nalazi pred vama je tu da bi vam predstavio knjigu ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA koju sam napisao i uredio. U pitanju je enciklopedija o strip junaku Zagoru Te-Nej-u. U Enciklopediji su predstavljeni likovi i pojmovi koji se sreću u stripu u periodu od 1961. do 2007. godine, zaključno sa redovnim brojem 500. Uz 500 redovnih brojeva, obrađeno je i 18 Specijalnih izdanja, osam Almanaha i sedam Maxi Zagora, koji su u Italiji izašli do marta 2007.godine, kada je izašao i broj 500 redovne serije. Osim fiktivnih likova, u Enciklopediji su obrađeni i istorijski pojmovi, ličnosti i narodi koji se pojavljuju u stripu, a pažnja je posebno posvećena mitologiji i religiji. U skladu s time, Enciklopedija nije namenjena deci i mlađim čitaocima, već pasioniranim ljubiteljima stripa i kolekcionarima. Odrednice su poređane po abecednom redu, jer je Enciklopedija pisana latinicom. Fiktivni likovi su popisani imenom i prezimenom (ili samo nadimkom), dok su istorijske ličnosti popisane prezimenom i imenom. U Enciklopediji se mogu pronaći svi iole važniji likovi koji su se ikada pojavili u stripu Zagor, sa preciznom numerologijom svih pojavljivanja pojedinačnog lika. Enciklopedija je pisana na osnovu srpskohrvatskih, srpskih i hrvatskih prevoda stripa. Uz sve pomenuto, u Enciklopediji su pobrojani i svi izdavači Zagora u SFRJ, Hrvatskoj, SCG i Srbiji. Na kraju Enciklopedije se nalaze i bibliografija koju sam koristio, spisak skraćenica i popis svih izdanja.

Ideja za pisanje Enciklopedije se rodila u proleće 2009. godine, a rad na njoj je trajao od leta 2009. do jeseni 2011. godine. Tekst je završen u februaru ove godine, kada sam započeo kontakte sa potencijalnim izdavačima. Nažalost, knjige za sada nema u štampanoj formi, pa imate priliku da je vidite samo u elektronskoj, u PDF formatu. Moram da naglasim da je kompletna knjiga od 967 strana isključivo moje delo, pa vam skrećem pažnju na tehničke nedostatke koji su posledica rada u wordu i direktnog prebacivanja u PDF. Takođe, Enciklopedija nije lektorisana, pa se unapred izvinjavam zbog štamparskih, pravopisnih i stilskih grešaka na koje ćete naići.

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA je uneta u evidenciju o deponovanju autorskih prava u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije pod rednim brojem 4793, broj predmeta A-31/2011/1 od 17.02.2011. godine. U skladu s tim vas obaveštavam da je štampanje iste bez dozvole autora kršenje autorskih prava.

Linkovi za skidanje su:

http://www.mediafire.com/?653b4a94aghxqqf

https://rapidshare.com/files/745759654/Enciklopedija_Zagorijana.pdf

Voleo bih da mi zainteresovani kažu svoje mišljenje o Enciklopediji, kao i da mi daju sugestije kako bih ispravio greške koje sigurno postoje, a kako bi možda jednog dana ugledala svetlost dana u štampanoj formi.

S poštovanjem

Aleksandar Đukanović – Digging Bill

Istoričar iz Beograda